Telo kao duh: Yukio Mishima, autor, intelektualac i ratnik

„Moguće je… da ljudi koriste telo kao metaforu za ideje“ – japanski autor Yukio Mishima kaže u „Suncu i Čeliku“.

Mishima je bio slabo i bolešljivo dete koga je veoma volela njegova baka tako da je bio prezaštićen. Nije mu bilo dozvoljeno da se igra sa drugim dečacima i odrastao je udaljen od muške kulture ( kao i od svoje majke kojoj nije bilo dopušteno da ga nadgleda). Za njega, kaže Mishima, “prvo su došle reči; onda … je došlo telo. Bilo je … već izgubljeno rečima. ”

Za autora, odgovor na taj gubitak – kojeg je morao videti takođe i u Japanu posle Drugog svetskog rata, poraženog američkom atomomskom bombom – bio je da uzme Kendo (tradicionalna japanska borilačka veština mačevima) i bodi-bilding, tako da transformiše svoj tanki okvir u moćno sredstvo koje bi se moglo nositi, nadmetati sa njegovim intelektom.

To nadmetanje bilo je jednim delom za pažnju a delom kao način života, način bivstvovanja. Kao i kod esteta na Zapadu, ukrašenost i iskrenost nisu bili strani jedno drugome, nego jedno i isto. Kontroverzno, Mishima je formirao vlastitu privatnu vojsku, od oko 100 članova: Tatenokai ili “Društvo štita”. On je, kako je rekao, hteo da stvori društvo za učenike koji , zbog ideoloških razloga nisu mogli biti pridruženi marksističkom kampusu – marksizam je bio sav bunt tog vremena.

Jedno od pitanja koje je delilo autora i marksiste (koje je Mishima poštovao) bila je predanost caru. Mishima nikada to nije rekao, ali drugo – i možda još važnije područje(oblast) – bilo je telo.Tatenokai i sopstveni „put“ bivstvovanja Mishim-e bili su sve više fizički. U blistavom uvidu, Mishima je razumeo sve vrste stvari koje su meni do sada bile nejasne. Vežbanje mišića razjašnjavalo je tajne(misterije) koje su reči napravile. Bilo je slično procesu sticanja erotskog znanja. Malo po malo počeo sam da razumevam osećaj iza postojanja i delovanja.

Marksizam je bio intelektualan. Mishima se sve više bavio telesnim, upravo kao izrazom ideja ukorenjenih u nekoj vrsti iskonske drame. Došao je bljesak uvida dok je autor razmatrao prirodu tragedije.

Tragedija, kaže Mishima, “rodi se kada savršeno prosečni senzibilitet privremeno zauzme (za sebe) povlašteno plemstvo …”

Iz toga sledi da onaj koji se površno bavi rečima, ne može učestvovati u tome. Potrebno je, nadalje, da “povlašteno plemstvo” svoje temelje nalazi strogo u nekoj vrsti fizičke hrabrosti…Tragedija poziva na anti-tragičnu vitalnost i neznanje, a iznad svega na određenu „neadekvatnost“.

Pod “neznanjem”, naravno, Mishima ne podrazumeva glupost, vulgarnost ili neugodnost (Mishima se veoma bavio elegancijom, iako ne kao što bismo danas mogli razumeti), nego, naprotiv, udaljavanjem od intelekta prema instinktu.

Neuvredljiva na Zapadu, “neprimerenost” je možda bila šokantnija ideja u Japanu još od Mishim-ine ere (pa čak i danas), gde su pravila društvenog etiketiranja stroga i složena, a razumevanje mesta u poretku društva dolazi kao druga priroda.

Ali, tragični junak mora, naravno, ići protiv konvencije vlastitog vremena u kom živi. On je taj koji korača napred, preuzimajući na sebe izazov da spasi društvo od neke egzistencijalne pretnje, dok se svi drugi bave samo svojim svetovnim poslovima.

Stoga je čudno da Mishima sugeriše da je fizičko telo “strano duhu”. Ipak, kritikujući one koji dozvoljavaju da njihova tela postanu ružna, on sugeriše da telo može biti sredstvo za duh. Ispupčenje trbuha je “znak duhovne lenjosti”, na primjer. Ovo i druge neprivlačne osobine, kaže Mishima, je “kao da vlasnik razotkriva svoju duhovnu sramotu na spoljašnjosti svog tela”.

Autor izjednačava takvu fizičku ružnoću sa “individualnošću”. “Ako”, kaže Mishima skriveno, “telo može postići savršenu, ne-individualnu harmoniju, onda bi bilo moguće zatvoriti individualnost zauvek u tesnom zatvoru”. Ali ideja “savršenog, ne-individualnog sklada” čini se ključnim za Mishimin rastući interes za fizičkim. Mogao je pobeći iz sveta unutrašnjeg i spoljašnjeg ružnog kroz usavršavanje tela i to je bila njegova misao vodilja (duh koji ga je vodio).

Napisao Angel Millar, autor predstojeće knjige: ” Slobodno zidarstvo – Temelji zapadne ezoterije ” u izdanju kuće Alef (www.alef.press), kao i ostalih knjiga i zapisa na temu Slobodnog Zidarstva, ezoterije, duhovnosti i samo-razvoja. Časopis: “Nova Zora (New Dawn)” opisao je njegov rad kao: “od izuzetnog značaja u ovo doba kulturološkog pa čak i duhovnog sukoba”.

Prevodilac teksta sa engleskog na srpski jezik je Radomir Stevanović.

Advertisements

Comments are closed.

Blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: